LEUKEMIJA PASA

Leukemija pasa

U poslednje vreme sve je više čitalaca koji su zainteresovani za napredak u lečenju leukemija kod pasa. Njeno prisustvo postaje sve vidljivije i potrebno je da se sagledaju činjenice koje bi mogle da pomognu u pristupu i lečenju ove teške bolesti.
Nažalost, kod nas još nema ničeg lepog da se kaže o rešavanju ovog problema, ali iskustva koja postoje u drugim zemljama, iako su preskupa za naše uslove, počeće da se realizuju i na ovim prostorima.

Nepoznat uzrok
Leukemija je tip tumora koji nastaje usled proliferacije kancerogenih krvnih ćelija u koštanoj srži. Uzrok leukemije pasa nije još poznat, s tim da se zna da su u nekim oblicima sigurno u pitanju virusi. Kao i kod ljudi, postoje dokazi kod pojedinih životinjskih vrsta da leukemiju prouzrokuju i - virusi.
Postoji mnogo oblika i formi koje se različito manifestuju, a prognoze su veoma sumorne. Može se klasifikovati na razne načine, bazirano na tipu krvnih ćelija koje su podivljale. Najčešća forma leukemije kod pasa (i mačaka) je limfocitna leukemija, koja može biti akutna i hronična.
Akutna limfoblastična leukemija se najčešće javlja kod nemačkih ovčara i velikih rasa, bez obzira na starost.
Hronična limfocitna leukemija se obično viđa kod pasa starijih od deset godina i to bez rasne predispozicije. Simptomi su veoma dugo neprimetni i nevidljivi, i potrebno je vreme da bi se posumnjalo na nešto ovako ozbiljno. Najčešći simptomi su gubitak težine i letargija.
Kada bismo posmatrali samo kliničke simptome, mnoge bolesti, nažalost, mogle bi da se uzmu u obzir i zamagle nam sliku. Za dijagnozu su nam potrebni: kompletna anamneza, klinički pregled i biohemijske analize.
Anamneza: Treba nam da bi napravili listu bolesti sličnih simptoma, zatim da utvrdimo šta se od simptoma javlja, kao na primer: gubitak apetita, gubitak težine, blede desni, letargija (ravnodušnost), krvarenje ili modrice, povraćanje, proliv, hromost, ćopanje, pojačana žeđ i uriniranje, nenormalno ponašanje ili opšta slabost. Pregled je neophodan da bismo utvrdili eventualnu povećanu temperaturu, povećane unutrašnje organe (jetra, slezina i limfni čvorovi), blede sluzokože, itd.
Analiza krvne slike: Podrazumeva belu, crvenu lozu i trombocite. Crvena krvna zrnca i trombociti su često u manjem broju kod životinja obolelih od leukemije. Broj retikulocita (prethodnica zrelih crvenih krvnih zrnaca), je obično manji kod životinja obolelih od leukemije (pojava anemije).
Biohemijske analize: Treba proveriti šećer u krvi, krvne proteine i elektrolite, što istovremeno daje i sliku o radu jetre i bubrega. Na ovaj način se stvara opšta slika o zdravstvenom stanju. Životinje sa leukemijom često imaju i tumore abdominalnih organa, a to može da se vidi u promeni biohemijskih vrednosti. Tako, na primer, može doći do povećanja nivoa kalcijuma, a to može da asocira na više vrsta kancera, kao i podizanje nivoa krvnog proteina globulina.
Analiza mokraće: Uz krvnu sliku, ovo je dodatni pokazatelj rada bubrega.
Neophodan je i rendgentski pregled pluća, kako bismo eventualno odbacili ideju o oboljenju koje daje slične simptome. Isto to, ili ultrazvukom, treba obraditi i trbušnu duplju, i videti veličinu jetre i slezine, jer njihovo povećanje nije retkost u slučaju leukemije.

Kompleksno lečenje
U našim uslovima, teško je govoriti o lečenju ovakvih bolesti. Jedino što možemo da uradimo je da se borimo protiv sekundarnih bakterijskih infekcija i da potpornom terapijom što više olakšamo život oboleloj životinji. U bogatom svetu se ovom problemu pristupa na način kao i u humanoj medicini. Terapija je agresivna, jer je i sama bolest praktično nezaustavljiva. Neophodno je dobiti na vremenu i smanjiti njenu produktivnost, u smislu da tumorozne ćelije imaju izuzetno brz rast i osvajaju telesna područja vrlo brzo, naročito kod akutne forme. Treba biti svestan činjenice da su recidivi (povratak bolesti) mogući, a da agesivnost preparata koji se koriste može da izazove oštećenje drugih organa. Za sada protokoli za lečenje postoje u humanoj medicini i koriste se sa promenljivim uspehom, s tim da je kod dece prognoza povoljnija, što pokazuju i rezultati u našim kliničkim uslovima.
Od lekova koriste se preparati koji su izuzetno problematični ukoliko se ne primenjuju striktno po uputstvu, a i tako daju popriličan broj sporednih negativnih efekata, jer deluju na unutarćelijskom nivou i oštećuju mnoga tkiva. Na primer: vincristin, koji ometa deobu ćelija koje se izuzetno brzo razmnožavaju - izaziva oštećenja mekih tkiva. Ipak, postoji mogućnost oporavka, za razliku od doxorubicina koji deluje u okviru dupliranja DNK. I on je, takođe, toksičan za sve ćelije koje se brzo dele, kao na primer ćelije folikula dlake, koštane srži, ćelije sluzokože creva, ali takođe i za mišićne ćelije, naročito mišićne ćelije srca. Osim ovih preparata, koriste se ciklofosfamid, L-asparginaza, prednizolon chlorambucil ,itd.
Za razliku od akutne, hronična limfocitna leukemija može godinama da egzistira, a da se ne primećuje, tako da se najčešće dijagnostikuje između deset i 12 godina starosti. U velikom broju slučajeva samo rutinska kontrola krvi otkriva postojanje ove bolesti. Najčešći problemi su anemija, povećanje slezine i jetre.
Sve u svemu, dijagnoza nije teška, ali bolest je podmukla i vrlo opasna. Srećom, još nije prisutna u većoj meri, kao u Evropi i razvijenom svetu. Ili se tamo zdravlju pasa posvećuje znatno veća pažnja i svestranija briga.

IZVOR TEKSTA:Casopis Novosti ZOV